Praksija predstvalja voljnu organizovanu aktivnost deteta i sastoji se od ideacije (odabir “ideje” motoričke aktivnosti u svrhu postizanja cilja – dohvatanja igračke), motoričkog planiranja (organizaciju i izvođenje motoričkog pokreta – prim. privlačenje stolice polici, penjanje na stolicu radi dosegnuća igračke) i egzekucije planirane aktivnosti (na koji će način dete privući stolicu, izbeći prepreke, način penjanja na stolicu). Dispraksija predstavlja nezrelost u organizaciji ova tri elementa, odnosno nezrelost u izvršenju motoričkih aktivnosti. Kora mozga prima draži – informacije iz sistema unutrašnjih organa i iz spoljašnje sredine. Veze između neurona se uspostavljaju i ojačaju kroz rast i razvoj deteta. Dete uči, sistemom ponavljanja, uči motoričke obrasce i kada ih uspešno savlada tada planiranje i izvršenje postaje gotovo refleksno (vožnja bicikla, penjanje uz stepenice, držanje čaše). Kod dece sa dispraskijom, mozak ne obrađuje informacije na način na koji dovodi do kvalitetnog uspostavljanja i jačanja puteva između neurona. Desna i leva hemisfera neskladno obrađuju informacije, što dovodi do izostanka adekvatnog odgovora odnosno adekvatnog razvoja.
Kod deta sa dispraksijom se moži uočiti teškoća pri smišljanju novih ideja za izvođenje aktivnosti (teži ka tome da uvek na isti način prođe kroz poligon iako se zadati cilj razlikuje). Takođe teže usvaja i organizuje nove motoričke obrasce, detetu je potrebno više vremena da koordiniše svoje pokrete i više vođenih ponavljanja za usvajanje aktivnosti – npr. pravila igre, koja druga deca usvajaju spontano. Po usvajanju nove ideje i drukčijeg motoričkog obrasca detetu će trebati više vremena da uvrsti sprovođenje novog naučenog model u svoje svakodnevne aktivnosti.
Pokazatelji moguće dispraskije mogu biti teškoće pri trčanju, šutanju i bacanju lopte, spretnost i državanje hvata, otežana samoregulacija (usled osećaja osujećenosti), nerazvijene socijalne veštine (povučenost, stidljivost, nekomunikativnost), problemi u svakodnevnim aktivnostima (oblačenje, obuvanje, držanje četkice, pribora za obrok), razumevanja koncepta „u“, „na“, „ispod – iznad“ i sl., često saplitanje, sudaranje sa stvarima. Neophodno je uzeti u obzir da svako dete ima svoj tempo razvijanja i kašnjenje u motornom razvoju ne mora prvenstveno da ukazuje na dispraksiju. Takođe poteškoće u praksiji mogu doći usled drugih poteškoća, odnosno ne predstavljaju obavezno primarno oštećenje. Niti nastaje usled niskog koeficijenta inteligencija, veoma inteligentan deca mogu imati problem sa veštinama praksije.
Praksija se može vežbati kroz raznovrsne aktivnosti. Svako dete na različiti način i različitom brzinom usvaja tražene veštine. Pre svega proveriti da li dete razume nalog, šta se od njega traži. Ako ne razume model, nalog ili aktivnost potrebno je objasniti koncept – šta se traži od njega, objasniti detetu i uputiti ga šta prestavlja. Tek kada smo sigurni da dete razume ili pak nazire šta se od njega traži preći na vežbanje.
Nacrtati detetu poznati model (kuća, drvo, sunce, graža, klupa, životinja) i tražiti od deteta da nacrta isti na listu papira, tabli ili kredom na betonu. Usmeriti pažnju deteta na delove modela koje je izostavilo iz crteža. Detalje u crtežu povećavati u skladu sa sposobnošću deteta, takođe se mogu dodati drukčiji – novi detalji crteža radi motivisanja deteta. Napraviti model od kockica, štapića, papira i tražiti od deteta da napravi isti. Usmeriti detetovu pažnju, npr. a gde je tebi prozor, vrata, dimnjak, ukoliko preskoči deo modela. Složenost modela povećavati u skladu sa interesom deteta. Takođe, detetu se može dati nalog da napravi ili nacrta model (kuću, klupu, tobogan) bez predstavljenog modela čime se stimulišu kreativnost i mašta.
Dete pitati za topografiju tela (gde ti je oko, ruka, noga, stomak…), dati nalog da pokaže i imenuje delove tela od gore pa na dole i obratno. Naložiti detetu da imenuje delove tela na drugome, samostalno i sa nalogom. Očekivanja prilagoditi uzrastu deteta. Ukoliko dete ne ume da imenuje deo tela, objasniti mu uz reč i uz pokret.
Dati nalog detetu da imitira određenu pozu tela (prim. desna noga napred, leva nazad, desna ruka gore, leva pored tela). Ukoliko dete ne reprodukuje pozu skrenuti pažnju pomeranjem ekstremiteta ili pitati dete da uporedi svoj položaj sa zadatim. Tražiti od deteta da izvede model položaja tela (prim. obe ruke gore, noge raširene) uz izgovaranje aktivnosti. Ukoliko dete ne izvede adekvatan položaj (prim. leva ruka je dole) pitati dete šta sada radi leva ruka.
Nakon postavljenog pitanja i naloga potrebno je dati detetu dovoljno vremena da prikaže svoje znanje. Kada tražena aktivnosti i rezultati nisu u skladu, ukazati detetu šta može da ispravi. Svaki trud, iako ne daje traženi ishod, uvažiti i ohrabrivati.
Literatura:
Sajt: https://www.radnaterapija.net/sto-je-dispraksija Nikolić, S., Ilić-Stošović, D., Ilić, S. (2011).
Razvojna procena i tretman dece predškolskog uzrasta (Praktikum),Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Beograd Bojanin, S. , (2016):
Tretman pokretom i savetovanje, Beograd Gligorijević M., (2013):
Klinička procena i tretman osoba sa teškoćama u mentalnom razvoju, Beograd